piše: Tanja Božić
Blago si ga Porečanima, baš im zavidim ovih dana. Tamo kao da teče med i mlijeko jer svi imaju šoldi za daleke đite sve do Kine, delo se dobije samo tako, dozvole za pomorske kapetane malih barki još i lakše za male šolde … Kada bi se i još neke dozvole, recimo one građevinske, dobivale tako lako i jeftino, di bi im bio kraj. Čujem da se naši okupili jučer u Zagrebu na aerodromu i da im nije bilo svejedno što se zna da ih toliko, a brojka varira od 18 do 27, putuje u Peking. Nije da su svi sportski tipovi koji gore za navijanjem s tribina, a i sezona je kockica, hvala nebesima, završila, ali će na drugom kraju balote sigurno naći neku zanimaciju. Čujem da su svila i biseri povoljni. Po svilu se ide u magazine, a po bisere na prvi kat – vaje iznad peškarije. Koje tržnice, neznan jušto. Čak se i Bossove košujice mogu naći ispod cijene – pet komada sto dolara. Samo su im rukavi nekako kratki. Ko za Kineze, jer on imaju kratke ruke, noge, a za prste ne znamo.
Ma neka ljudi putuju, vide svita, nauče nešto novo. Kakva su vremena možda više neće biti prilike. Jer ako se vlast promijeni, a kažu da se to čak i u Istri može dogoditi, tko zna kad će opet prilika i di će tad biti Olimpijada. Može se dogoditi da najdalje putuju na Olimpijadu u – pljo(a)čkanju. Kažu mi da ta priča o promjeni vlasti i nije tako nemoguća i da su svi nekako nervoži pod zadnje. Kao da im se žuri u neke dogovore koji bi trebali zajamčiti o(p)stanak velikima. U nekim je gradovima već bačena rukavica vlasti i traže se glave. Vlast je slast, a kad je osjete – teško se s nje skidaju. Pad je bolan što si višlje.
Čini se da bi izbori mogli više sličiti referendumu na kojem će se glasati – za ili protiv. Prethodit će im prljava igra – oko za oko, zub za zub, ti meni – ja tebi, mamu, nonu, lišjeru, nekretninu i vinograd, istragu, predistragu, bager i konobu. Niskih udaraca neće faliti, a ni onih fingiranih. Neki će vikati protiv Zagreba – jer to dobro izgleda i potiče lokalpatriotizam, a Zagreb se, kakvog li čuda, neće ljutiti. Čak će ih i pustiti da se "ljute". Za to vrime općenarodnog veselja i opijenosti politikom sve pada u drugi plan, pa čak i stvari koje život znače. Kako je počelo, ni turistima nećemo imati ća za dati – ter vidite kako sve nose sa sobom od doma. Čak i drogu – za osobnu upotrebu, kažu. Ma, svi su vražji – k´o da kod nas toga nema.