Ne znam ča bi bila tajna za dugi život, ja volim svit, volim ljude, volim sve, mlade, čitav život san provela uz dicu, ona su me činila mladom, kaže Štefanija Žužić, jedna od najstarijih Porečanki, koju smo u povodu Dana žena zajedno s volonterkama Crvenog križa posjetili u njezinu domu u Pulskoj ulici. Dan prije 8. marta nona Štefanija proslavila je 99. rođendan i jedna je od onih osoba koje, kako bismo rekli, vrlo dobro nose svoje godine. Zdravlje joj je, veli, dobro, ništa je ne boli, a nakon što joj je umro suprug Ivan, prije nekoliko godina, živi sama u stanu i obavlja većinu kućanskih poslova. I više od toga, nedavno je išla dati svoj glas na referendumu o EU-u, uputivši se sama do glasačkog mjesta. Velika pomoć i potpora u svemu su joj djeca – dva sina, Erminio, koji živi u Poreču i svakodnevno je obilazi, te Livio, koji živi u Zagrebu i također često svraća i naziva. Ima i četiri unuka te sedmero praunuka. Bizera, vesela, pozitivna, ova je nona, rodom iz sela Žužići na Višnjanštini, mnogim sugrađanima ostala u srcu još iz vremena kad je živjela i radila kao podvornica i kasnije kuharica u talijanskoj školi u starom gradu. Neki je se sjećaju kao velike ljubiteljice plivanja, koja je s Rivete, današnjeg lungomarea, znala plivati do otočića Barbarana, i to sve gotovo do svoje sedamdesete godine.

Štruca kruha na tri razreda
– S devetnaest lit san se udala. Ja i muž smo došli u Poreč prije sedamdeset lit, odmah pole rata. Vajk smo živili doli u talijanskoj školi, tamo san bila podvornica, zapravo sve san delala. To je bilo 1950., onda ni bilo ničega, jednu štrucu kruha san dilila na tri razreda. Pole su nan ništo davali i iz Italije, pole smo imali svega, ali tako je bilo po sven svitu, vi ne pamtite, ali je bilo jako slabo pokle rata. Čim san došla u Poreč odmah san počela delati u školi, moj muž je bija kaligar i on je odmah počeja delati u Zanatskoj zadruzi na Cimarelu, i tako cili život, lipo nan je bilo. U školi je bilo lipo, svi su me volili i ja san sve volila, i dicu i profesore. Nikada se nisan s nikin svadila, nikada za nikoga rekla niš grdo, priča nona Štefanija, koja je u školi provela cijeli svoj radni vijek, punih 36 godina. Prisjeća se da su svi bili «kao jedan», složni, imala je puno posla, uvijek negdje žurila, a ravnatelj škole bi, kad su marendali, došao kod nje u kuhinju i rekao: "lo non posso magnar, perche no la xe lei giu". I danas, veli, njene sinove ljudi pitaju za nju, kakvog je zdravlja i prisjećaju se "che bona la maneštra, ma che bona la palenta la faceva".
Kad je došla raditi u školu poslije rata, sve je bilo zapušteno. Naišla je na bačene talijanske svjedodžbe, sve je bilo na jednoj hrpi u prizemlju, a ona je to pokupila i spremila. Profesori i učenici znali su nakon rata iz Italije dolaziti u školu po dokumente, iako su mnogi izgubili nadu da će ih uopće naći. Šjora Štefanija je jednom čula neke ljude ispred škole kako govore, spominju "le mie pagele", uvela ih je unutra i pokazala složene sviedodžbe, svi su joj se sto puta zahvaljivali,jer su im to bile potvrde o obrazovanju i bez njih nisu mogli dalje.
– San delala samo na dva mista u životu, u školi i u Riki. Sa četrnajst lit san pošla u Riku, san bila još šinjorina. Nisam znala da je moja mati, brižna, posudila šolde od kolegice za mi platiti put. San došla tamo onako kako dite, ne znaš niš. Tu mi nisu stili učiniti dokumente za rad pa san došla bez. Kad san došla u Riku, san vidila puno ljudi pred kurijerom kako čekaju. Jedan čovik dojde odmah blizu mene i reče: "Iz kud ste?", a ja san rekla: "Iz Istre", to se predikalo samo talijanski. Je pita ko san ja od barba Matešći, je reka da bi me odmah zeja u gostionu kod njega, ali kad san rekla da nimam knjižicu za rad je reka da ne smi.

Delala san pašaretu u Riki
Je reka: "Tu imaš jednu ženu, ja ću joj nać odmah delo", jer je bila starija, i je reka toj ženi neka me uzme ona dok se ništa ne znajdemo, i tako je bilo. Tako san ostala poli nje, san delala pašaretu, oni put se zvala gazosa. San bila sama, ona je bila u gostioni, ja san bila u korti i san delala pašaretu. I onda bi došle moje prijateljice iz sela ki su pošle u Riku prije mene, i bimo ćakulale, i pole su me takale zvati neka gren delati poli jedne gospođe. Ona mi je odmah dala kapot, robu, svu me obukla. Tako san pošla stati poli nje, san delala vajk u kuhinji, priča nona Štefanija.
Bila je treća od pet sestara, i kad se vratila iz Rijeke bila je presretna što je ponovno s majkom, koju je jako voljela, ali i što se vratila svom tada budućem mužu, koji je bio iz istog sela.
– Ja san tega čovika volila, vajk. Još kao dite san ga volila i kad san došla doma, odmah smo se zaručili, nanka po robu u Riku me ni više puštija poć. Vajk smo se volili, vajk smo se poštivali, sedamdeset lit smo bili skupa, ali verovali ili ne, nikad u životu se nismo svadili, nikad moj muž mene ni posla s vragon, a ja njega san, jedanput. Nikad ni vika, ja san gledala većinom sve da mu ugodim, je tako i danas, ja bin sve dala dici, mojima, radije nego sebi, moraš imati ništa u sebi za to. Čovik se ne mora odmah razjaditi, ne okuri odmah reći "hoj ća", ja rečen "nikad neš biti slab, ako promisliš da ti je ža ča drugi tebi načini, onda neš učiniti niti drugen". To je istina, ali je svako svoj. Nažalost, mrziti jedan drugega na toj kratkoj nogi života ča smo, nima smisla. Moraš potrpiti, moraš reći ono ča moraš, na primjer san jadna, ma razumi me da san jadna, dojdi malo pokle. Eto, zato brakovi ne gredu dalje. Anka ja san se znala razjaditi, pa malo pokle bin došla, bin ga zagrlila, tako treba, žena mora muža voliti, dati mu do znanja da ga voliš, priča Štefanija. Uvijek tiha i mima, veli da ako je ikada nekome rekla ili učinila nešto grdo, to je bilo ne misleći, uvijek joj je poslije bilo žao.

Sad je to drugi svit
– Svi smo mi grješnici, svaki zna ča je lipo i ča je grdo, a ja volim sve ljude, kaže Štefanija. Danas je, veli, sve drugačije, nekada nije bilo straha, ljudi su se više poštivali. Odnosi među ljudima bili su puno zdraviji i veseliji nego danas, smatra naša ugodna domaćica i sugovornica. "Sada ljudi imaju svega i sve više, ali nemaju više ono poštovanje jedan za drugega", dodaje.
– Sad je to drugi svit, drugi ljudi, mladost, nekada je to bilo drugačije, smo bili povezani svi. Forši, ja razumin hi jako, te mlade, i danas ima jako dobre omladine. To me veseli kad vidim da su mladi dobri, da se poštivaju, da delaju, ali nekada je bilo manje straha. Onda je bilo sve liplje, a sada je sve bolje, sada je svega više, svega se ima, i tako naprid se gre, zaključuje Štefanija Žužić.

Vedrana Habereiter, Glas Istre