Kad sam došao ova­mo svi su mi go­vo­ri­li: zar si po­lu­dio, pa svi bi­smo mi htje­li oti­ći ra­di­ti u Fran­cu­sku, a ti si ota­mo došao ­ovdje?! Ja svo­ju bu­du­ćnost vi­dim ­ovdje jer vi­no je moj po­sao, a ­ovdje po­sto­ji ve­li­ki po­ten­ci­jal i za­to je sa­svim lo­gi­čno da tu, ­otkud su mi ko­ri­je­ni, po­kušam za­po­če­ti stva­ra­ti svo­je vi­no. To ni­ka­da ne bih mo­gao u Fran­cu­skoj, ta­mo bi mi za ta­ko nešto tre­ba­lo mi­li­jun eu­ra, a ­ovdje se čo­vjek još uvi­jek mo­že ma­lo igra­ti. ­Osim to­ga, že­lio sam na­u­či­ti hr­vat­ski – ta­ko je ukra­tko svo­ju ži­vo­tnu i po­slo­vnu pri­ču, ­otkad je u ve­lja­či 2006. iz ­Bordeauxa sti­gao u Viš­njan u ­Istri, opi­sao vi­nar Di­mi­tri Bre­če­vić, mla­di 30-go­dišnji Fran­cuz ko­ji se s eti­ke­tom ­Piquentum od prošle go­di­ne pro­bi­ja na tr­žištu.

Di­mi­tri­ju je ­otac Istri­jan iz Ti­nja­na ko­ji je još 1968. otišao tr­bu­hom za kru­hom u Fran­cu­sku, ­gdje je upo­znao zgo­dnu uči­te­lji­cu ple­sa s ko­jom se ubr­zo ože­nio. No ni­ka­da sa si­nom ni­je go­vo­rio hr­vat­ski, ia­ko su vr­lo če­sto, obi­čno lje­ti, do­la­zi­li u ­Istru. – Tek sa­da, kad ­znam hr­vat­ski, osje­ćam se kao či­tav čo­vjek, kao da mi je ne­ka­da nešto ne­do­sta­ja­lo… – obja­snio je, smi­ju­ći se.

Nje­go­va upor­nost ko­jom se tru­di go­vo­ri­ti ne­o­bi­čnim, ra­zlo­mlje­nim hr­vat­skim je­zi­kom, mno­go go­vo­ri i o nje­go­vom ka­ra­kte­ru ko­ji mu je ite­ka­ko po­tre­ban u po­slu ko­jim se odlu­čio ba­vi­ti. Jer Di­mi­tri že­li ra­di­ti vi­na od ti­pi­čnih au­to­hto­nih istar­skih sor­ti, mal­va­zi­je i te­ra­na, ali na ­svoj po­se­ban na­čin. – Že­lim stvo­ri­ti pre­po­zna­tlji­va vi­na, vi­na ko­ja će ima­ti po­se­ban ­stil i ko­ja će iza­zva­ti re­a­kci­ju – kra­tko je obja­snio ­svoj ­cilj.

Rođen je na sa­mom ju­gu Fran­cu­ske, na gra­ni­ci sa Špa­njol­skom, odno­sno Ba­ski­jom, u gra­du Pau. Na­kon ma­tu­re kre­nuo je na fa­kul­tet u obli­žnju vin­sku me­tro­po­lu ­Bordeaux, ­gdje se tri go­di­ne ško­lo­vao za eno­lo­ga i vi­no­gra­dar­skog te­hni­ča­ra. Čim je 2002. ­završio ško­lu, našao je do­bar po­sao u po­zna­toj vi­na­ri­ji Do­ma­i­ne de Che­va­li­er, ­gdje je ­ostao sko­ro dvi­je go­di­ne. Na­kon to­ga na­mje­ra­vao se na­sta­vi­ti ško­lo­va­ti, ali ­upao mu je za­ni­mljiv po­sao na No­vom Ze­lan­du, u ­Canterbury Ho­u­se ­Winery, ­gdje je šest mje­se­ci ra­dio kao vi­ni­fi­ka­tor. Vra­tio se u ­Bordeaux baš kad je po­če­la se­zo­na, a zatim ­opet otišao u ju­žnu he­mi­sfe­ru, ­ovaj put u Au­stra­li­ju. Idu­ći po­vra­tak u Fran­cu­sku ­odveo ga je u Bur­gun­di­ju. Pra­kti­čki je ra­dio či­ta­vu go­di­nu, sa­mo je mi­je­njao he­mi­sfe­re. No, što je još va­žni­je, u kra­tkom je ro­ku ste­kao broj­na isku­stva u pro­i­zvo­dnji ra­zli­či­tih ti­po­va vi­na.

– Ni­sam ­imao oba­ve­za, bio je to do­bar i ugo­dan po­sao. I pu­no sam na­u­čio. No on­da sam se našao na pre­kre­tni­ci: oti­ći po­no­vno na jug, uhva­ti­ti no­vu se­zo­nu, ­ovaj put u Ju­žnoj Afri­ci, ili na­pra­vi­ti nešto po­tpu­no dru­ga­či­je, do­ći u ­Istru i po­kušati nešto stvo­ri­ti ovdje – ispri­čao je Di­mi­tri. S ­ocem, ko­ji se u obi­telj­sku ku­ću u Višnja­nu već bio vra­tio ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je, po­ma­lo je po­čeo ra­zgle­da­va­ti vi­no­gra­de iz ko­jih bi mo­gli otku­plji­va­ti gro­žđe. U Bu­ze­tu su 2004. pro­našli i po­drum, kupili ga i Di­mi­tri se do­se­lio po­če­tkom 2006. Te go­di­ne čak i ni­je ­imao na­mje­re ­odmah pri­mi­ti se po­sla, ali je sre­di­nom lje­ta do­nio odlu­ku – pro­i­zvest će svo­je pr­vo vi­no u Hr­vat­skoj. A eti­ke­ta je do­bi­la ime ­Piquentum pre­ma sta­rom la­tin­skom na­zi­vu za Bu­zet.

Gro­žđe je otku­pio s po­dru­čja Mo­to­vu­na i ­Završja te iz oko­li­ce Vi­ži­na­de i Višnja­na, ve­ćim di­je­lom s cr­ve­ne ali i s bi­je­le ze­mlje. Ovo­go­dišnja ber­ba, po­se­bno mal­va­zi­ja, ima više gro­žđa s bi­je­le ze­mlje. – Oso­bno pre­fe­ri­ran bi­je­lu ze­mlju, no dru­gi je ra­zlog taj što se s lju­di­ma u Vi­ži­na­di baš i ni­sam ­uspio do­go­vo­ri­ti, ni­je ih za­ni­ma­lo da u vi­no­gra­di­ma ra­de na na­čin ko­ji me­ni odgo­va­ra. Ne­ki lju­di su ­ovdje “tvr­di”… Tko će slušati ne­kog ba­lav­ca ko­ji im ­objašnja­va ka­ko mo­ra­ju obra­đi­va­ti vla­sti­ti vi­no­grad – po­ža­lio se Di­mi­tri.

Di­mi­tri mal­va­zi­ju ne flašira u svi­bnju, kao što to ­zbog za­htje­va tr­žišta ra­di ve­ći­na istar­skih vi­na­ra. On je odlu­čio to ra­di­ti tek kra­jem ko­lo­vo­za, a te­ran će flašira­ti u li­sto­pa­du jer ta­da su vi­na, pre­ma nje­go­vom mišlje­nju, naj­spre­mni­ja.

– Ra­dim mal­va­zi­ju za sva­ko­dne­vnu upo­ra­bu, to je vi­no ko­je košta 36 ku­na po bo­ci. Že­lim za­dr­ža­ti taj stan­dard, ne že­lim ra­di­ti vi­no o ko­jem se mo­že pri­ča­ti dva sa­ta i ko­je će košta­ti 300 eu­ra. Lju­di mo­gu ka­za­ti da im se mo­je vi­no ne svi­đa, ali još ni­tko ga ni­je po­pio a da ni­je ­imao ko­men­ta­ra, što mi je dra­go.

Po­slo­vni ­plan mu je da za pet go­di­na pro­i­zvo­dnja do­sti­gne 50 ti­su­ća bo­ca, od ber­be 2007. ­imat će 12 ti­su­ća bo­ca mal­va­zi­je i 5000 bo­ca te­ra­na. – Sve je to još uvi­jek ri­skan­tno, ali kad bih sti­gao na 30-40 ti­su­ća, to bi mi već bio gušt, od to­ga bih mo­gao ži­vje­ti – pro­ci­je­nio je, jer mu za sa­da još uvi­jek fi­nan­cij­ski po­ma­že ­otac. – ­Znam da ima lju­di ko­ji ne vo­le ­Piquentum, pu­no je ­onih ko­ji vo­le ­ovaj ­stil ko­ji je u ­Istri po­stao uo­bi­ča­jen. To je nor­mal­no. Ali ja ra­dim vi­no za se­be, ona­ko ka­ko se me­ni svi­đa – za­klju­čio je Di­mi­tri.

Ne mogu sve malvazije biti iste

Po­se­bno ga je pri­vu­kla istar­ska mal­va­zi­ja. Ra­di je bez kva­sca, bez sred­sta­va za bi­stre­nje, na ta­lo­gu, u ­inoxu s do­sta du­gom fer­men­ta­ci­jom, po­tpu­no pri­ro­dno. Ia­ko je, ka­ko ka­že, bi­stre­nje ma­li pro­blem jer se mal­va­zi­ja teško pri­ro­dno bi­stri. Vi­no pre­to­či je­dnom, ali po­la ta­lo­ga vra­ti na­trag, pra­ti ga go­to­vo sva­ki dan i pro­mi­ješa kad mi­sli da je po­tre­bno. – Sve je to do­sta in­tu­i­ti­vno, ­znam da je ri­skan­tno, ali uvi­jek se vra­ća­mo na ­isto: ako že­li­te nešto dru­ga­či­je, mo­ra­te ri­ski­ra­ti.

U ­Istri su od mal­va­zi­je stvo­ri­li mo­der­no vi­no, a ja že­lim da ono ima po­se­ban ka­ra­kter. Kon­tro­li­ra­nom fer­men­ta­ci­jom mal­va­zi­ja pre­više gu­bi na svo­jem ka­ra­kte­ru. Uo­sta­lom, ne mo­gu sva vi­na ima­ti ­isti ­stil, a či­ni mi se da u ­Istri mal­va­zi­je pre­više sli­če je­dna dru­goj. Naj­ve­ći vi­na­ri stvo­ri­li su je­dan ­stil i lju­di je­dno­sta­vno mi­sle da mal­va­zi­ja mo­že izgle­da­ti sa­mo ta­ko. Ali ja ni­sam pr­vi ko­ji je po­čeo pro­i­zvo­di­ti mal­va­zi­ju na dru­ga­či­ji na­čin. Uzmi­mo, pri­mje­ri­ce, ono što ra­de ­Clai, Ka­bo­la, sve su to dru­ga­či­ji pri­stu­pi. Uz to, vi­na tre­ba­ju odra­ža­va­ti te­ri­to­rij – ukra­tko je obja­snio svo­ju fi­lo­zo­fi­ju, piše Jutarnji list.